Posao je počeo još pre nego što smo stigle u Mostar. U tom periodu, ispratila sam kako se ideja koju sam u početku predložila promenila i odvojila od prvobitne i na kraju preoblikovala u temu koja je na Balkanu slabo obrađivana, a čiji je cilj da ukaže na glavni faktor emancipacije žena – novac.
Najpre je trebalo pronaći kontakte, što nije uvek bilo lako imajući u vidu osetljivu temu koju smo obrađivale. Nešto što je meni lično možda bilo najteže jeste stupanje u kontakt sa potencijalnim sagovornicima. Trebalo je nekako premostiti strah od telefonskih poziva i anksioznost koja me je stezala svaki put. Sreća pa me je terapija izlaganjem izlečila!
Po dolasku u Mostar, bila sam fascinirana zelenilom i fenomenalnim pejzažima koji su okruživali grad. Prva dva dana proveli smo upoznavajući se međusobno i obilazeći grad.
Treći dan smo se konačno posvetili radu na reportažama. Naša grupa ugovorila je sastanak sa jednom socijalnom radnicom iz Mostara, što je bio ozbiljan uspeh posle brojnih odbijanja zbog kojih smo već počinjale da paničimo. To je bio prvi put da se ozbiljno bavim usmenim prevođenjem, brinula sam se da ću loše odraditi posao, ali nisam bila sama – Izabela je fantastično upravljala situacijom!
Mentalni teret posle ovog prvog intervjua bio je ogroman- čule smo teške priče o ekstremnom nasilju koje su nas duboko uznemirile. Trebalo nam je vremena da se oporavimo nakon toga.
Dani su svi ličili jedni na druge – prepodne radili smo na projektima, u 19 časova smo se svi okupljali na večeri u restoranu M&M, uveče smo izlazili u grad… a onda sam naprasno bila u Sarajevu i slušala Igora kako se žali što mora po velikoj vrućini da se spusti niz strmo brdo nadomak grada nakon što smo odlučili da bi penjanje žičarom po tako sjajnom bila danu odlična ideja…
Vrhunac našeg boravka u Bosni bila je sigurno naša poseta Kinu Bosna. Naši prijatelji Francuzi iskusili su prvi put pravu kafansku atmosferu i u njoj uživali privlačeći pažnju mnogih. Kraj projekta proslavili smo zagrljeni uz Bešlićevu Miljacku.