Došavši u Mostar, osvrtala sam se oko sebe u potpunom neznanju. Imala sam u glavi sliku radionice koja čak ni u tom momentu nije bila potpuno opipljiva, i bilo me je strah.
Deset francuskih studenata žurnalistike, dvadeset balkanskih studenata francuskog jezika- zajedno stvaramo reportaže. Ne zvuči li savršeno? Ispostavilo se, na kraju, da je i bilo. Ipak, u prvi mah se postavljaju pitanja – hoćemo li naći sagovornike, na koji ćemo se način, i da li ćemo se međusobno uskladiti, kao i da li sam premlada za ovakav izazov?
Moram priznati da sam iznad svega zahvalna devojkama sa kojima sam radila – Lauri, čiju smo zamisao oživele do najsitnijih detalja i koja nam je pružila poverenje kao da se poznajemo i sarađujemo već godinama, i Sari, sa kojom sam se neprestano nadopunjavala i shvatila da smo savršen tim.
Mislim da su, pored sveg značaja na profesionalnom nivou (s obzirom na to da je ovo jedna praksa vredna spomena za sve učesnike) najvrednija poznanstva do kojih je došlo tokom našeg boravka u Mostaru, ne samo ona među nama samima. Naime, svaka osoba koju smo intervjuisale pristala je da nam u svega nekoliko minuta nakon upoznavanja otvori dušu i pozove nas u svoj svet, i bilo je krajnje emotivnih momenata. Gospođa Ifeta, supružnici Adnan i Dragica i nešto mlađi Esma i Adil – sve su to lica jednog podneblja koje je neporecivo obeleženo nemilim događajima, ali koje se smeši predstojećem vremenu i dočekuje ga širom raširenih ruku.
Ono što je do kraja bilo neizvesno je pitanje kakvu će poruku poslati naša reportaža. S obzirom na to da se tema ljubavi, naročito u drugačijim okolnostima, podosta razlikuje od pojedinih stručnih istraživanja, nije postojala predvidiva forma niti šablon pitanja koja bismo postavljali. Ipak, nakon četiri podrobna intervjua i nebrojenih časova provedenih u montaži koja je možda bila i najizazovniji deo (zaista je bilo teško nekom od ljudi oduzeti reč jer svi ti delići čine njihovu priču), bile smo neopisivo srećne što je naša reportaža nedvosmisleno poslala pozitivnu poruku u pogledu na sadašnji trenutak i budućnost, na Mostar i bilo koji drugi predeo.
Kao zaključak, volela bih da izdvojim jedan od dražih momenata – kada smo videle Lauru kako po prvi put u celini sluša priče i upoznaje svakog od sagovornika, a ujedno je i ponosna na put koji smo zajedno prevalile od ideje do realizacije. Takvi trenuci zaista zaokruže sav rad objedinjujući priče i emocije u jednu celinu.