Ivana Mitrović: „Mislile smo da nećemo završiti reportažu“

Ova radionica je obuhvatila sve što mi je u tom trenutku bilo potrebno: upoznavanje novih ljudi, prevođenje i putovanje. Nisam imala iskustva u novinarstvu, ali pripremni sastanci i rad na terenu su to promenili. Sada vidim koliko je zahtevno pisanje članka i snimanje video reportaže od svega nekoliko minuta, i mogu reći da više cenim posao novinara. 

Naša tema je u početku bila neodređena. Prvobitna ideja reportaže o mladima u Mostaru nije imala jasan ugao, pa smo istraživale ulazak Bosne i Hercegovine u Evropsku uniju. Jedan od obaveznih zahteva je poštovanje manjinskih prava, a kako se sve tri interesujemo za društvene teme, rešile smo da pišemo članak o inkluziji romske zajednice. Međutim, u početku sam bila skeptična jer smo kasno odredile temu i nismo našle dovoljno sagovornika. Uz to, sve tri dolazimo iz različitih država (iako Rouz neko vreme živi u Srbiji i dobro priča srpski), pa nisam znala kako će se odvijati naš rad u grupi. 

Skoro sav posao smo odradile na licu mesta. Trebalo je pozvati mnogo ljudi, iznova se predstavljati i biti strpljiv, ali i dovoljno uporan. Uspele smo da zakažemo intervjue, ali pronaći Rome je bilo mnogo teže nego što smo očekivale. Ipak smo izabrale osetljivu temu. Nismo mogle da odemo u njihova naselja bez dozvole ili pratnje, pa smo u jednom trenutku mislile da nećemo završiti reportažu. Ta neizvesnost me je brinula, ali u neku ruku i dodatno motivisala. Na kraju smo stupile u kontakt sa jednim studentom i romskom porodicom, a za to je trebalo kontaktirati čak tri osobe! Euforija mi je malo smanjila tremu tokom intervjua, ali sam ipak bila nervozna. Osećala sam se kao amater proveravajući da li sam postavila sva bitna pitanja. Posebno me je frustriralo kad nisam mogla brzo da se setim neke reči na francuskom. To je bila manje zabavna posledica umora, za razliku od nekontrolisanog smeha kad smo se vraćale sa terena.

Radionica prevođenja mi je značila i na ličnom planu. Bila sam mnogo efikasnija nego inače i nisam se bojala da postavim nezgodna, ali bitna pitanja. Uz to sam došla u novi grad sa mnogo nepoznatih ljudi, od kojih neki ne znaju naš jezik, što je samo po sebi malo destabilizujuće. Pribojavala sam se nesporazuma jer ne poznajem dovoljno nijanse u francuskom- neke reči samo deluju slično u oba jezika. Ovogodišnja generacija učenika se ne kaže ,“la génération“, je l da? Objašnjenja i tolerancija dosta pomažu u kontaktu sa drugom kulturom, ali mislim da je poverenje podjednako bitno. Ova reportaža ne bi uspela bez poverenja novinara u prevodioce, a ni Roma u nas tri.